Miris đačkog spomenara

KOLUMNA RADE RAJIĆ RISTIĆ

Moje detinjstvo je bilo period života koji najčešće pamtim po bezbrižnosti, igri i otkrivanju sveta oko sebe. To je bilo doba kada su mi dani trajali duže, a mašta je imala moć da običnu kartonsku kutiju pretvori u svemirski brod, a dvorište iza kuće u neistraženu džunglu. Dok se sa nostalgijom osvrćem unazad, shvatam da su moje najlepše uspomene satkane od jednostavnih stvari: mirisa bakine kuhinje, prašnjavih kolena i drugara koji me pod prozorom dozivaju na igru.

Moja prva tinejdžerska „arhiva” i preteča današnjih društvenih mreža bili su leksikoni. Te pažljivo ukrašene sveske tajno kružile su u mom razredu od klupe do klupe, a svaka stranica nosila je novo pitanje. Odgovarala sam sa uzbuđenjem i dozom treme, naročito na onim ključnim stranicama: „Ko ti se sviđa?” ili „U koga si zaljubljena?” Kada bih bila stidljiva, svoj odgovor bih presavila i zalepila selotejpom, uz naznaku „otvara samo vlasnik”. Moja soba skrivala je pravu malu riznicu – kutiju od cipela prepunu šarenih salveta. Cenila sam one troslojne, sa mirisom ili šljokicama, a velika „menjaža” na klupi ispred zgrade sa društvom zahtevala je ozbiljne pregovaračke veštine. Jedna retka salveta sa likom iz crtanog filma vredela mi je kao tri obične, a sakupljala sam i sličice za albume, koje smo na školskim odmorima osvajale grozničavim tapkanjem na betonu.

Zvučna podloga tog odrastanja dolazila je sa gramofona i kasetofona koji su stalno krčali u pozadini dok smo stihove prepisivale u sveske. Sobom su odzvanjale vanvremenske melodije Bitlsa i njihova „Yesterday”, uz koju smo maštale o dalekom svetu, dok su domaće ploče donosile sasvim posebnu magiju. Glas Zdravka Čolića pratio je svaku našu prvu simpatiju – pevale smo na sav glas „Glavo luda” i „Ti si mi u krvi”, zamišljajući da su te pesme napisane baš za nas. A onda, u smiraj dana, iz zvučnika bi potekla melanholija Đorđa Balaševića. Njegove priče o nekim starim ljubavima, panonskom mornaru i „Prvoj ljubavi” učile su nas šta znači prava emocija i kako se kroz muziku čuva ono što najviše volimo. Ti stihovi su se zapisivali na marginama sveski i postajali deo našeg sopstvenog identiteta.

Naročito uzbuđenje donosili su večernji sati kada bi se cela porodica okupila ispred televizora. Bilo je to vreme kada su ulice pustele zbog kultnih televizijskih serija. Sve do jedne smo beznadežno bile zaljubljene u harizmatične glumce koji su harali ekranima. Nedeljom smo bez daha pratile „Otpisane” i kultnu muzičku temu koja je najavljivala opasne akcije Tihog i Prleta. Naravno, naš apsolutni favorit i prva televizijska simpatija bio je Voja Brajović u ulozi Tihog – onako markantan, sa prepoznatljivim osmehom i mangupskim šarmom, bio je tema svih naših šaputanja na odmorima. Ništa manje uzbuđenja nisu donosili ni „Kapelski kresovi”, ratna drama koja nas je držala prikovane za fotelje. Tu nam je srce kucalo brže zbog Jastreba, a mladi i šarmantni Žarko Radić postao je novi heroj naših devojačkih sanjarenja. Njihove slike smo pažljivo isecale iz novina i krile ih među stranicama spomenara kao najveću tajnu.

Dvorišta i ulice bila su naša prava igrališta, gde su se pravila prenela na mene i moju generaciju. Devojčice iz kraja su sate provodile skačući lastiš, igrajući „Prste”, „Trougao” ili „Nemice”, dok je guma bivala podignuta sve više, do pazuha i vrata. Kreda u boji bila je obavezan rekvizit, jer smo njome na asfaltu crtale kvadrate za školice. Sećam se tog osećaja kada na jednoj nozi pažljivo skačem sa broja na broj, trudeći se da ne stanem na liniju i da precizno bacim kamenčić na pravo mesto. Fizičko i odmori bili su nezamislivi bez igre „Između dve vatre”. To je bila borba na život i smrt – stajala bih u sredini, napeta i fokusirana, dok me dvoje nišane kožnom loptom. Najveći ponos bio je kada uspem da „uhvatim živu loptu” i spasim nekog iz svoje ekipe, dok su oni koji su pogođeni morali da idu na liniju i čekaju svoju šansu za revanš.

Moji drugari i ja smo na zemlji crtali krugove za klikere, a zvuk staklenaca i porcelanaca koji se sudaraju bio je zvučna podloga svakog mog popodneva. Igrali smo žmurke do kasno u noć, a povik: „Spas za sve nas!” donosio je opšte oduševljenje i spasavao celu ekipu koja čuči iza obližnjeg žbuna ili transformatora. Kada bismo se umorili, sedeli bismo na trotoaru i delili slatkiše mog odrastanja – lizala sam „Eurokrem” iz plastičnih čašica onom malom kašičicom, kupovala žvake u obliku cigareta da bih izgledala starije, ili uživala u pucketavim bombonama koje eksplodiraju u ustima. Sok na razblaživanje iz velikih staklenih flaša bio mi je obavezan lek za žeđ, a komad hleba namazan mašću i alevom paprikom (ili puterom i džemom) bio mi je najbolja užina u hodu.

Posebno poglavlje mog detinjstva bile su školske ekskurzije. Uzbuđenje bi mi počinjalo danima ranije pakovanjem grickalica, sendviča sa pohovanim mesom od kojih bi mirisalo celo sedište i sokova u tetrapaku. Vožnja autobusom bila mi je rezervisana za glasno pevanje, zadnje sedište je tradicionalno pripadalo „najkul” ekipi u kojoj sam žarko želela da sedim, a put se činio večnim dok vozač ne pusti kasetu sa popularnim hitovima. Najvažniji deo svake ekskurzije bio je odlazak u lokalne prodavnice suvenira, gde sam svoj džeparac i sitninu trošila na drvene ukrase, priveske za ključeve i plastične pištolje na kuglice. Noći u hotelskim sobama proticale su nam u šaputanju, smišljanju smicalica i čuvenom „mazanju pastom za zube” onih koji prvi među nama zaspu.

Kako odrastam i starim, često shvatam da je najveća vrednost mog detinjstva bila sloboda da budem potpuno svoja, radoznala i zaštićena od spoljašnjeg sveta. Iako su se vremena promenila, u meni i dalje živi miris starih spomenara i zvuk smeha sa prašnjavog igrališta, podsećajući me na dane kada mi je jedina obaveza bila da budem dete. Danas, dok prelistavam te požutele stranice prošlosti, u mislima mi odzvanja onaj stari, neprevaziđeni stih iz školskih spomenara: „Od kolevke pa do groba najlepše je đačko doba.” I zaista, nijedna odrasla briga ne može da zaseni taj osećaj kada sunce polako zalazi, a sa prozora se čuje glas koji te zove kući, dok ti u džepu zveče klikeri, a u srcu tinja vera da će sutrašnji dan doneti još veću avanturu. Detinjstvo je prošlo, ali devojčurak u meni nikada neće prestati da se raduje sitnicama.

Tekst: Rada Rajić Ristić
Foto: privatna arhiva