Sestre po tuđini

KOLUMNA RADE RAJIĆ RISTIĆ

U nepoznatom gradu, gde su natpisi na ulicama svetleli na jeziku koji još nisu sasvim razumele i gde je hladan jesenji vetar mirisao drugačije od onog kod kuće, Mila i Rada imale su samo jedna drugu. Otišle su iz svoje zemlje sa po jednim koferom, pregrštom sumnji i prećutnim obećanjem da se neće dati udesu. Stanovale su u maloj mansardi čiji je prozor gledao na beskrajne krovove tuđeg grada. Taj prostor, skroman i namešten od stvari koje su drugi odbacili, ubrzo je postao njihovo utočište. Mila je imala dar da ni od čega napravi dom: kuvala je kafu u staroj džezvi koju su ponele sa sobom, a Rada, večito racionalna i organizovana, brinula je o računima, traženju boljih poslova i planovima za budućnost.

Njihova veza nije bila samo prijateljska; bila je to duboka, sestrinska nit iskovana u trenucima zajedničke ranjivosti. Kada bi jedna pala u očaj zbog nostalgije ili grubog tona nekog administrativnog službenika, druga bi bila tu da je podigne. Delile su poslednji komad hleba pre plate, prepričavale jedna drugoj snove koje su sanjale na maternjem jeziku i smejale se do suza sopstvenim greškama u izgovoru novih reči.

Ubrzo, među tim starim ulicama od crvenog kamena i romantičnih senki, Verona im je otvorila vrata, a njihov sestrinski krug dobio je trećeg člana – Karla, mladog italijanskog pijanistu koji je u njihov svet uneo sav šarm, strast i melodiju svoje zemlje. Između njih troje nije bilo mesta za romantične zaplete: Karlo im je postao poput brata kojeg su same izabrale u tuđoj zemlji. Bio je oličenje umetničkog haosa, ali i njihov najbolji vodič. Dok ih je on učio tajnama pravog italijanskog espresa i skrivenim kucima grada, Rada je pazila da ne zaboravi da jede vežbajući satima, a Mila je sa njim delila priče o poreklu, inspirišući ga da u klasične kompozicije unese malo balkanske melanholije.

Međutim, u Karlovom stanu je postojala još jedna harizmatična ličnost, koja je često krala šou – njegov zeleni papagaj po imenu Đovani. Đovani je bio tvrdoglava i brbljiva ptica, pravi odraz svog vlasnika. Karlo ga je obožavao, ali Đovani je imao svog apsolutnog favorita. Od trenutka kada su Mila i Rada prvi put kročile u stan papagaj je bio potpuno opčinjen Milom. Kada bi Karlo vežbao za klavirom, a Rada u svom prepoznatljivom stilu slagala note, Đovani bi sedeo na Milinom ramenu, lagano joj grickao minđušu i ponosno, sa savršenim italijanskim naglaskom, kreštao: „Mila! Che bella Mila!” Karlo bi tada prekidao sviranje, hvatao se za glavu i vikao: „Proveo sam tri godine učeći ga Bahu, a on je za dva dana progovorio zbog jedne devojke!”

To je postala njihova interna šala i stalni izvor suza od smeha. Njihovi najdraži trenuci bili su Karlovi koncerti u manjim veronskim dvoranama. Mila i Rada bi sele u poslednji red, ponosne kao prave starije sestre, i posmatrale kako njegove ruke lete preko dirki. Kasno uveče, kada bi se koncert završio, vratili bi se u stan da proslave uz vino, a Đovani bi ih dočekivao budan. Čim bi se vrata otvorila, iz ugla sobe bi se glasno i dramatično začulo „Mila!”, što bi pokrenulo novi talas smeha na trgu Piazza delle Erbe, a Rada bi ga kroz smeh opominjala da bude tiši jer je kasno. U tim toplim veronskim noćima, dok se smeh dve devojke izdaleka i jednog mladog Italijana odbijao o drevne zidine, Mila i Rada su shvatile da dom nije mesto na mapi već ljudi sa kojima se smeješ. Prolazile su godine, a Verona je od tuđeg grada polako postala njihova kulisa, svedok jednog vremena koje ih je zauvek oblikovalo. Život je, kako to uvek biva, doneo promene – nove poslove, ozbiljnije odgovornosti i odrasle puteve koji više nisu mogli da stanu u onu malu mansardu s pogledom na krovove. Rada je izgradila uspešnu karijeru u menadžmentu, gde je njena urođena organizovanost konačno dobila priznanje koje zaslužuje, dok je Mila svoju kreativnost pretočila u otvaranje sopstvenog malog dizajnerskog studija.

Karlo je, s druge strane, postao cenjeno ime na italijanskoj klasičnoj sceni. Njegovi koncerti više nisu bili rezervisani samo za skrivene veronske bašte, već za velike, prestižne dvorane širom zemlje. Ali neke stvari se nikada nisu menjale. Bez obzira na to koliko su im kalendari bili puni, u poslednjem redu svake dvorane u kojoj je Karlo svirao uvek su sedele dve iste žene, držeći se pod ruku.

Jedne tople letnje večeri, povodom obeležavanja deset godina od njihovog dolaska u Italiju, ponovo su se okupili u Karlovom novom, prostranijem stanu. Đovani, sada već stariji ali podjednako tvrdoglav papagaj, sedeo je na vrhu svog kaveza. Mila je ušla prva, a zeleno perje se odmah nakostrešilo od uzbuđenja. Sa istim onim dramatičnim, prepoznatljivim naglaskom, starim čitavu deceniju, iz ugla sobe je odjeknulo„Mila! Che bella Mila!”

Smeh je u sekundi ispunio prostoriju, tačno onakav kakav je bio i prve noći na trgu Piazza delle Erbe – iskren, glasan i lekovit. Rada je prišla prozoru i pogledala ka veronskim zidinama, dok je Karlo sipao vino u čaše. Mila je sela za klavir i prebirajući po dirkama tražila onu staru, zajedničku melodiju. Pogledala je Radu, bez ijedne izgovorene reči, i u tom jednom pogledu stalo je sve. Znale su da dom nisu zgrade niti granice, pa ni gradovi u kojima se zatekneš. Dom je bio taj krug koji su stvorile. Kroz mrak nepoznatog sveta prošetale su držeći se za ruke, a zatvorile su ga ovenčane ljubavlju čvršćom od krvi, uz muziku jednog pijaniste i glas vernog papagaja koji je zauvek upamtio njihova imena.

Tekst: Rada Rajić Ristić
Foto: privatna arhiva