Naših ljudi ima u celom svetu, pa i u Meksiku. Ivan Kalauzović je razgovarao sa vajarom iz Halape, glavnog grada savezne države Verakruz.
Skulptor Uroš Ušćebrka već skoro četvrt živi veka u Meksiku, iako to nije planirao. Tu je magistrirao i počeo da radi kao profesor na Univerzitetu u Verakruzu. Ipak, priznaje da ni pored toga ne može da ga bezuslovno nazove svojom novom domovinom.
„Meksiko je krajnje inspirativan, a Meksikanci su vedar i radoznao narod, pre svega zahvaljujući svom nasleđu. Možda je to uticalo na to da toliko vremena provedem ovde. Ali, veza sa Beogradom i Srbijom nije nimalo umanjena od dana kada sam otišao. Bez obzira gde je, čovek sve svoje sa sobom nosi”, kaže Uroš, koji je živeo i izlagao u nekoliko zemalja i govori pet stranih jezika.
On u radu najvažnijom smatra ljubav i usmerenost ka onome što se stvara, jer nagrade za trud dođu kad-tad: “Od umetnosti definitivno može da se živi, na razne načine. Samo je treba shvatiti kao fenomen, a promene kao izazov. Bitne su nove ideje, zdrava opsesija, pa i nova tehnologija kreativno iskorišćena bez gubljenja identiteta i karaktera. Ja sam i tokom pandemije mnogo toga uradio, završio projekte, bio nagrađen…”
I Uroševa supruga Milena Milošević je vajar i profesor. Zajedno su studirali i zaposlili se. Meksički studenti su, po njegovim rečima, talentovani i maštoviti, a u poređenju sa srpskim opušteniji i otvoreniji, no nemaju tako dobru obrazovnu osnovu.
„Vlada mišljenje da je jedina uloga umetničkih fakulteta da već talentovane ljude dalje uputi, ali lično ne verujem u talenat. Naklonjeniji sam disciplini, upornosti i žrtvovanju”, dodaje nekadašnji student beogradskog Univerziteta umetnosti.
Među omiljenim su mu kamene skulpture velikih formata. Veli da u kamenu postoji život, da je svaki skrivena priča za sebe i da ga je potrebno upoznati, družiti se i voditi dijalog s njim da bi se ona otkrila. Međutim, upoznavanje jedne vrste kamena ne znači da smo sve priče te vrste spoznali i to pravilo važi i za druge materijale.
Svoja dela ne voli da čuva, jer želi da ona blisko interaguju sa ljudima i dodatno dobijaju na vrednosti: „Skulptura nije samo objekat koji veliča ideju onog ko ga je stvorio, već treba da bude deo života.” Zato se na hiljade plodova njegovog stvaralaštva može sresti širom Meksika – na javnim mestima i u privatnim kolekcijama.
Uroša Ušćebrku i Milenu Milošević je meksička istoričarka umetnosti Lili Kasner svojevremeno uvrstila u „Rečnik meksičkih vajara”, čime je dokumentovano da su njih dvoje postali deo savremene kulture i umetnosti te zemlje. U Rečniku se nalazi i srpska umetnica Leposava Milošević Sibinović, koja još od 1980-ih održava kulturno-umetničku vezu sa Meksikom.
Uroš je takođe aktivan na polju kulturne razmene i povezivanja srpskih i meksičkih umetnika. Tim povodom godinama sarađuje sa Univerzitetom u Novom Sadu i drugim institucijama, a povremeno i samostalno izlaže u Srbiji vodeći računa da postavke ne ponavlja. S obzirom na složenost postupka prenosa krupnijih komada preko okeana, do sada je na izložbama predstavljao isključivo manje eksponate.
„Nažalost, veće je interesovanje meksičkih stvaralaca da dođu u Srbiju nego obrnuto. Tamo je odavde već bilo oko četrdeset kolega, afirmisanih i studenata. O Meksiku se inače nepravedno malo zna, a to je zemlja vrlo drevne, raznovrsne i netaknute kulture, koja se sastoji od desetina manjih kultura. Pa ja za dvadeset pet godina nisam upoznao ni deseti deo tog bogatstva! Trudim se da ga uvek preporučim, jer je umetnički veoma zanimljiv, ima dosta arheoloških nalazišta i lepih i neobičnih materijala od kojih mnoge nisam ranije sretao, tj. kojih nema u Evropi”, zaključuje.
Izvor: Ivan Kalauzović
Foto: Privatna arhiva